$vvarm journal 2020 #001** 


>> entries*





Reza Negarestani, Human Centipede: A view from the Artworld 



Translation excerpt of The Human Centipede, an obcene and rigorous critique of the artworld in the midst of neoliberal capitalism, by Reza Negarestani. Which according to Mat Dryhurst is a 'critique on the lack of accountability in contemporary art.' Text was presented on the symposium Escape Velocities, Will you be a part of this? November, @e_flux, New York 2013.

Serbian translation, part I:

Ljudska stonoga: pogled iz sveta umetnosti

Da li umetnost može učiniti bilo šta?
Da li je moguće razumeti funkciju umetnosti unutar bilo kojeg konsekventnog preskriptivnog ili intervencionističkog modusa sinhronog sa opisnim izvorima modernog sistema znanja? Drugim rećima, da li umetnost ima ikakav dodatak za projekat konstrukcije orijentisan ka oslobađanju inteligencije, iliberalizaciji slobode i kolektivnom unapređenju – odnosno ‘akceleracionizmu’? Pozitivan odgovor na ovo pitanje, koji će biti raspravljen, vezuje se za sistematično izdvajanje definicije umetnosti iz sveta savremene umetnosti. Usmerena ka raskrinkavanju sve ambicioznijih tvrdnji sveta umetnosti u vezi sa spekulativnim vizurama i političkim vokacijama, ova prezentacija uključuje etiološko zadiranje u premise dve internacionalne grupne izložbe, Speculation On Anonymous Materials [Fridericianum (@fridericianum), Kassel, Sep 2013–Jan 2014] i druga i and Materials and Money and Crisis [Mumok (@mumok_vienna), Vienna, Nov 2013–Feb 2014]. Naglašavajući glavne tendencije umetničkog sveta u potrazi za savremenošću i pogodnošću, ove izložbe naglašavaju dva lica iste trenutačnosti umetničkog sveta: čežnju za spoljašnjošću i kritičkom samo-promišljanju. Jedno kroz proizvodnju bezličnog iskustva i diverzifikaciju bijektivnog prostora afekta u bezbroj odnosa i saučesništva, a drugo kroz politički trezvenu introspekciju u uslove pod kojima je njihov horizont integrisan.


Međutim, obe ove preduzimljivosti – i akcelerativna projekcija i decelerativna refleksija – su, simptomatski kao što će se tvrditi, preuređene u svet kognitivnih šablona čija nebulizujuća funkcija stvara kulturnu maglu konceptualne konfuzije i praktične nemoći. Tako se pod pokrićem ove operativne magle neki od podmuklijih mehanizama neoliberalnog kapitalizma direktno uključuju u našu kognitivnu infrastrukturu pod okriljem sveta koji se čini namerenim u svojoj želji za proširenjem plastičnosti mašte i proširivanjem granica akcije. Ali ovo je svet u kojem se finansijsko zatvaranje kapitalizma klonira i ugrađuje na kognitivno osakaćenu ekonomiju koja akumulira lažne alternative u ime oslobađanja mašte i akcije - ne razlikujući se od beskrajno umnoživih vrsta stilova života koje nam kapitalizam nudi. Šav različitih preambicioznih vokacija, vođen bogatstvom otpada koji generiše, rezultirajuća zver je proročka vizija čvrsto povezanog i kontrolisanog društva s jednim zatvorenim alimentarnim krugom: ljudskom stonogom. Oni koji šematizuju da se infiltriraju u ovaj svet da bi ga militantno ili lukavo oslobodili iznutra, zaključani su u kompaktno segmentiranu strukturu metameričkog organizma. Odjednom neophodan za rast ali ipak potrošan, svaki insajder je novi dodatak ponavljajućem nizu usta i rektuma kroz koji se umetnički svet podiže - čudo koje je omogućeno jednostavnim, ali efikasnim finansijskim i kognitivnim algoritmom. Snovi o ubrzanju ili usporavanju, spekulativnom entuzijazmu prema spoljašnjem ili kritičkoj samorefleksiji, otkrivaju se da su jednostavno promene frekvencije u brzini pomenute iteracije.

Alegorija ljudske stonoge ne simbolizuje kapitalizam, kao što ni svet umetnosti ne treba razumeti kao personalizovani mikrokosmički model kapitalizma. Svet umetnosti je ovde alegorija okruženja i domena u kojima su i akceleracija i deceleracija, polet za svež vazduh i asketsko usporenje u svrsi samo-analize, samo pusti snovi. Ljudska stonoga je jednostavno otelovljenje ove alegorije.

Ove dve izložbe samo ilustriraju dve tendencije koje predstavljaju ubrzavajuće i usporavajuće scenarije koji karakterišu progresivne i navodno prosvetljene sektore savremenog sveta umetnosti. Važno je ne prenaglašavati funkciju primera: primer predstavlja opštu situaciju, ne sme se prekomerno precizirati. Cilj nije stvaranje žrtava prekomernom partikularizacijom i neprestano zavojit lanac žrtve postaviti u pogon, već provociranje i stvaranje okruženja u kojem bezlična surovost kritike može dobiti zarazan zamah i postati kritična epidemija u kojoj su žrtva i egzekutor indiferentno zauvek sahranjeni, ebola bez šanse za inokulaciju. Već rečenim, ova dva primera posebno su relevantna.

Istina je da jedna od izložbi je nadolazeća a druga je otvorena tek skoro. Očigledno, niti sam posetio ove izložbe niti znam išta više o njima do onog što je u press najavi. Za ovo se ne izvinjavam jer je upravo to bio presudan faktor njihovom izboru. Drugim rečima, svesno sam izabrao da budem neupućen u potpuni opseg ovih izložbi. Ovo bih nazvao taktičkom ingnorantnošću . Neko se može usprotiviti: nisi video umetnost, nisi pročitao prateći katalog koji objašnjava o čemu se radi u ovim izložbama, pročitao si samo saopštenje za javnost... Odgovor na ove prigovore je četvorostruk, a definitivno čini element same kritike:


1. U savremenom svetu umetnosti, saopštenje za javnost (press release) je egzistencijalni alibi. Služi kao teoretski obrazac koji definiše uslove integracije i osnovne premise izložbe. Hajde da za trenutak zaboravimo njegovu suštinsku finansijsku svrhu, a to je podupiranje vrednosti kroz kritičku legitimizaciju, koja je zataškana pod nejasnim konceptom teorije i onog aboutness (ova umetnost je o tom i tom). Po njihovom sadržaju, umetnička dela prikazana ovim izložbama mogu uveliko premašivati upitno saopštenje za javnost, koje odražava uslove integracije za grupne izložbe. Ali, zar ovo pristajanje na neutemeljene kustoske odluke ne razotkriva umetnikovo samozadovoljstvo i slepo pokoravanje?

2. Sa druge strane, ako ova saopštenja za press u stvari ne odražavaju stvarne premise postojanja izložbe, šta su onda ona tačno? Mogli bismo ih jednako dobro zameniti različitim permutacijama tvrdnji i tema, tj. potpuno drugačijim saopštenjima za štampu – interna razmenljivost koja se zaista često stiče u stvarnosti.

3. Umetnička dela u savremenim grupnim izložbama tematski su i kustoski promiskuitetna. Ona su zamenljiva i trošiva, danas se mogu prikazati na izložbi o novcu i krizi, sutra o objektno-orijentisanoj filozofiji, a dan posle toga na pokretu Occupy Wall Street. Ali ovo nije zamenljivost umetničkih dela po sebi, to je izmenljivost njihovih sadržaja. Jednom kada sadržaj postane zamenljiv, umetničko delo postaje neodređeno. Ono što aksiomatizuje njihovie odnose, čak i pre nego što ih umetnici mogu diverzifikovati ili prekršiti, je press release kao odlučujući kalup u kojem se sve može odliti. U aksiomatskom okruženju, toliko je toga što se može učiniti da se kompleksifikuje i premaši ravan konzistentnosti aksioma. Rad pod kustoskom aksiomatizacijom nije samo praktični kompromis koji se može pretvoriti u omogućavajući uslov, već je i podnošenje umetnikovih tvrdnji i intervencija pulverizujućoj sili retroaktivne opstrukcije i perverzije.


4. Ovde je najznačajnija tačka ona koju je Michael Ferrer dao o “zanimljivoj perspektivi” - istoj “zanimljivoj perspektivi” na umetničko delo koje je predstavljeno beskonačnim katalozima i kustoskim komentarima. “Bivajući zaštitni znak Post-ove i one kulturne teorije,” ističe Ferrer, “zanimljiva perspektiva je pitanje tretiranja kao obavezivanja interpretacije materijala čija je ur-interpretacija već ‘negativno pododređenje,’ i prema tome ‘posedovati’ iz perspektive hack-konceptualizacije ‘značenje’ dela koja bi trebalo da budu otporna na determinističku konceptualizaciju.” Katalozi, primarni medij zanimljivih perspektiva, naravno su mediji za prisvajanje filozofije u zanimljivu teoriju . Ali postoji još instrumentalnija uloga u postojanju kataloga. Oni obezbeđuju prikrivanje onoga što Peter Wolfendale naziva ‘placebo afektom’ savremene umetnosti: ideja da maglovito definisano i predstavljeno umetničko delo nameće zanimljivu perspektivu gledaoca čija slobodno lutajuća kognitivna anticipacija je obučena od strane umetničkog sveta da iznedri afekt, da izazove zanimljivu reakciju na umetnost. Dok galerija, saopštenje za štampu i atmosfera u realnom vremenu predstave prisiljavaju gledaoca, koji je pravi radnik sveta savremene umetnosti, da priušti afekt, katalog osigurava da se 'šećerni afekt' probavi kao da je realna stvar čitavo vreme. Katalog, do ove mere, u zavisnosti od toga kako i kada dospeva do gledaoca, ili transformiše i kanališe placebo afekt u kanonski zanimljive perspektive koje zauzvrat igraju ulogu kritičke aksiomatizacije i finansijske kanalizacije ili preventivno partikuliše generičko iskustvo gledaoca koji će uskoro stupiti u interakciju sa umetničkim delom.

“Zanimljive perspektive” sveta umetnosti su upravo kognitivni klonovi neoliberalnih lažnih alternativa, uređaji koji pre-kompenzuju za negativnu pod-određenost i oponašaju terapeutski efekat za komplikacije kojima nedostaju stvarni uzroci, a stvarni problemi ostaju netaknuti. U odbijanju da prizna ovu zanimljivu perspektivu ili režim izbora, neko rizikuje da bude računat kao lamentativno neupućen u suptilne složenosti ili možda čak kao kognitivni zverinjak u očima neoliberalizma ili sveta umetnosti. Ali potpuna neprozirnost ovog koncepta složenosti je znak njegove nepristupačne vakuumnosti (vacuity). Kompleksnost u ovom smislu je samo kulturalno ažurni naziv za mistifikaciju neiskrenosti. Lažne alternative i zanimljive perspektive predstavljaju nebulizujuće agente čiji efekt zamagljivanja guši svaku istinsku univerzalističku ambiciju i inhibira sve stvarne izbore delovanja koji bi mogli proći kroz status quo. U susretu s lažnim alternativama i zanimljivim perspektivama, trebali bismo reći neoliberalizmu i svetu umetnosti: "Hvala vam, sa poštovanjem odbijamo da igramo vaše igre." Lažnim alternativama se ne bi trebalo baviti, već ih treba ignorisati. Da bismo izazvali moć (vlast), ne treba je izazvati prema vlastitim uslovima. U pronalaženju izlaza, neko mora taktički izbeći zamku, a ne pred njom se klanjati. I neoliberalizam i savremeni umetnički svet su socijalno-politički destruktivni jer robe maštu kroz falsifikovan plastični medij lažnih alternativa, prividnih izbora i zanimljivih perspektiva. Funkcija mašte je u generisanju katastrofa za razmišljanje, a funkcija misli koja se odnosi na maštu je da izbegne granice mašte. Povratna veza između racionalnog razmišljanja i imaginacije ono je što ističe i nadahnjuje nove načine delovanja ili grabljenje prilika izvan neposrednih resursa i mogućnosti ovde i sada.
(prvi deo)


Luka Bešlagić, introduction chapter: Platformacija

 


sučeljavanje dijegetičkog prostora pripovedanog rituala sa materijalnošću prisutnog predmeta—


ostaci, otpaci, rezidual, postcivilizacijski, akumulacija (nanosi, talozi, slojevi), rastrgnuto telo kojim se— prilagođavanje novonastalim uslovima, pretpostavkama tekućih postlingvističkih mutacija— rastrgnuto, rastrgnuto telo, propustljivost, materija/postavljanje—

● modusi rituala (ritualno, ritualnost): deantropomorfizacija i objekti, antimitološko—
● izdvajanje jednog dvocifrenog broja (distinktivni proces označavanja)—

teorijska fikcija, heterogena diskurzivna struktura koja se— ritualno, tribalno, šuma, termini („ritualno“)—





1.
digitalna kamera približava se i fokusira na prizor (predmet hibridizacije). zaustavljanje, sa određenih pozicija. tanke vertikalne linije, nanesene i uvedene bez posebne motivacije, doprinose analitičkom karakteru pristupa. linije ravnomerno cepaju fotografiju na nekoliko manjih pravougaonih entiteta, od kojih svaki zadržava celovitost, mada ne i materijalnu ujednačenost. entitet br. 7 (vertikalno, od vrha ka dnu predstave): vegetacija i rastinje—središnja svetlost—delimično osvetljena staza—odsustvo svetlosti. dve identične, duplirane stabljike, čija pravilna repeticija kao da postvaruje scijentističke fantazmatske projekcije o kloniranju, takođe su deo inventara priložene slike.

2.
dinamička kocka nepoznate, neobjašnjene, neeksplicirane funkcionalnosti, njene dimenzije, partikularne površine, karakteristike. pogled—dodeljeni pogled—koji se usporeno, rastegnuto prevlači preko objekta, u njegovoj singularnosti (lokalno). geometrijske odlike koje sprečavaju delovanje konvencionalnih i etabliranih epistemoloških modela. teorijski arsenal kojim raspolažu postaje neadekvatan za artikulaciju, artikulisanje njihovih predviđenih zahvatanja objekta. posmatranje kocke i razlučivanje. odsustvo grafički prikazane unutrašnjosti predmeta.

3.
lokalizacija neimenovanih objekata, fotografski fiksiranih između predočenih linija. nesamerljivost. povlačenje poteza (politizovana ruka ljudskog tela). permanentno narativizovanje diskursa. scena se ubrzava. slika je razvučena, dimenzije podloge su promenjene. objekt je položen na tlo (zid je izostavljen): naglašeno reljefna površina—„ostaci, otpaci, rezidual“—dijagonalno uzdizanje, zatim odsustva, praznine, braon i tamnožuta boja, jedan kraći natpis, naziv, tačnije otrgnute, desemantizovane grafeme (materijal) niza koji je nekada obrazovao ime, utisnute nekim grubim, očito primitivnim oruđem. odsečne linije koje formiraju grafeme. fikcionalizacija. grupa istraživača približava se postavljenom predmetu. (izbor je odraz generalne kontingentnosti.) njihove glave, blago nagnute, postavljene su iznad trodimenzionalne kompozicije, njene disparatne strukture: rečnik, „fotografija“, „rastrgnuto“, stvari []. služeći se raspoloživim narativnim tehnikama, oni učestvuju u konstituisanju govora. termini se nižu, povezuju. jednom formiran, skup arbitrarnih objekata ne sme biti ponovljen; štaviše, ne smeju se ponoviti ni njegovi pojedinačni—izolovani—elementi. govor o tome prestaje.

4.
civilizacijski spoj—standardizovani asamblaž—drveta i kamena, platformacijski zaustavljen u krupnoj ruci jednog od istraživača. opis rituala. postupno ocrtavanje nepravilnog kruga. repetitivni digitalni signal. koegzistencija bioloških materijala. potencijalnost mašine koja samostalno upravlja, bez izvora i predstave čoveka. mašina je u središtu, oivičena kratkim nagriženim stubovima. početak je obeležen sporim kretanjem, zasnovanim uglavnom na dva naizmenična gesta tela (fig. 1 i 2). potom dolazi do usložnjavanja, proširivanja opsega i zapremine antropološkog korpusa. ekstremiteti se kombinuju do tačke svog iscrpljivanja. scena se vraća na početak. jedna prerađena, organicistički modifikovana rečenica, sada izložena u obliku ogoljene formule, dodeljuje se narednoj pripovednoj instanci.





kanali dekomunikacije: transformisanje tekstualno predočenih informacija u sled apstraktnih linija—pri čemu jedna instinktivno povučena linija ne reprezentuje jednu reč, niti slog, pa ni određeni glas, s obzirom na to da nisu u pitanju komplementarni modeli. rukom iscrtana—kompleksna, obimna mapa koja sadrži i povezuje numerisane objekte i ograđene prostorije (pogledati ilustraciju u prilogu). sve ravni su predstavljene sinhrono, uz različiti gradivni materijal. odigrava se tranzicija iz teorijske paradigme biopolitike u filozofiju geologije, sedimenti.


Velimir Popović



formacije semi-citatnih elemenata:

decimalnog numograma, superponiranja, Hiltonovog prostora i Lakanovog grafa želje u relacijama; topologija kompresovana kao praktična struktura.

konjugirajući: superponiranje raspona informacije, arbitrarno konfigurisanog stanja, prirode i ponašanja materijalnosti i sila na sub-atomskom nivou, decimalnog lavirinta sajbernetički anomalizovanog kabalističkog sistema numeričkih propisa spiralnim uvojcima brojeva koji otvaraju kanale disinhronijskih, premeravanja dimenzionalnih varijabli preko euklidskog prostora sa tačkom nestanka koja perpetuirano promatranje organizuje u matricu na rubu iz kojeg se talasnim funkcijama zaokreće u skok na sekvencioniranje; dobijamo I-lustracijsku alatku namerenu raspakivanju šifrovanih konstituenata geometrizovanih semiobliceva pandemoniuma.


have you ever been lost in a graph: space?

opis grafa: Darko Vukić


>> yet to be anounced



editor, SI prologue:

where is the context

following on affect theory which captures some aspects of human behaviour, we could try and imagine a current horizon of our navigation. emergent productivity in the time of production of emergency, a whim phrase that defines lockdown as a specific kind of disablement and displacing affect machine.

a meta-performativity should come in place, an activist practice instead of art as predominantly configured.

one falls into a strange narration. a tireless worker in a block-chain totality were resistance is inevitably impossible or useless, but still necessary in attitude, a figure of hydra, which by cutting its head makes another copy.

in a way, we withstand one new pastiche world. if necro-management takes over the landscape, we can consider ourselves ‘absolutely fucked’.

today is without end and now is less now.































**journal from RS, sampling its contributions for the first pilot in December of 2020. Export_Import translation module (bilingual) based on SI.

















>> be hive $upport swarm   
paypal.me      













swarmnal@gmail.com ︎
* PDF documents (upcoming)